Investicioni rejting

Početkom oktobra 2024. Srbija je dobila investicioni rejting od agencije S&P. Verujem da za značajan broj ljudi u Srbiji nije baš najjasnije šta to tačno znači, pa ću pokušati da to demistifikujem. Kada odete u banku jer vam je potreban kredit, banku najviše zanima da li ste u stanju da kredit vratite. Na osnovu vaših primanja, toga gde i koliko dugo radite, prethodnih ponašanja prilikom otplate drugih kredita i sličnih parametara, banka utvrđuje vašu rizičnost, odnosno određuje verovatnoću da ćete moći uredno da otplaćujete kredit. Rezultat ove analize daje odgovor na pitanje da li će kredit biti odobren ili ne, kao i ako bude odobren, pod kojim tačno uslovima. Vama je u interesu da vas banka posmatra kao manje rizičnog jer to dovodi do toga da kredit dobijete, kao i da ga dobijete pod povoljnijim uslovima.

Kada su u pitanju države, one se dominantno zadužuju tako što emituju obveznice. Pomoć investitorima, odnosno onima koji bi suštinski hteli da pozajme novac toj državi, u proceni rizičnosti, daju rejting agencije. Tri rejting agencije, S&P, Moody i Fitch, važe za najcenjenije i svakako su najprisutnije na globalnom tržištu. A iako smo, pogotovo tokom krize 2007 godine, imali i evidentirane značajne (i tendenciozne) greške u konkretnim procenama rejtinga od strane ovih agencije, nesumnjivo je da je u interesu svake države da ih ove agencije ocene što bolje. Investicioni rejting jeste potvrda da je rizičnost određene zemlje, procenjena na osnovu različitih parametara, a kada je u pitanju servisiranje sopstvenih obaveza, smanjena. Bez da ulazim dodatno u detalje, mislim da je važno napomenuti i da investicioni rejting nije binarna kategorija (zemlja ima ili nema investicioni rejting), već da postoje gradacije kako unutar opsega investicionog rejtinga, tako i van istog.

Dakle, investicioni rejting jeste dobra vest za Srbiju. Procenjena smanjena rizičnost zemlje ima direktne i indirektne implikacije. Pored reputacione, među direktne implikacije spada činjenica da hartije sa investicionim rejtingom postaju vidljive jednom novom, širem „investicionom auditorijumu“. Naime, određeni institucionalni investitori, poput penzionih fondova ili nekih konzervativnijih investicionih fondova, imaju kako regulativna, tako i samonametnuta ograničenja da ulažu u hartije koje nemaju investicioni rejting. Vidljivost ovakvim investitorima nije pozitivna samo zbog toga što proširena baza potencijalnih investitora (konkurencija u tražnji je po pravilu dobra za onog koji nudi/prodaje), već i što su u pitanju manje špekulativni investitori, koji imaju dugoročniji pristup.

Ipak, ključno pitanje jeste kojom brzinom/dinamikom se investicioni rejting reflektuje na troškove zaduživanja, i tu stvari postaju malo komplikovanije. Da li bi  Srbija mogla da se zaduži povoljnije od Banke Poštanske štedionice da joj je investicioni rejting potvrđen kojih mesec dana ranije je pitanje na koje ne možemo imati jasan odgovor. Ali isti nam i nije potreban da bismo shvatili da sama rizičnost zemlje, iako važan parametar, nije jedini koji utiče na troškove zaduživanja. Država Srbija je u nekoliko navrata u prošlosti (između 2019. i 2021. godine) uspevala da se zaduži po stopi oko, i čak ispod 2% na eurskim emisijama (ročnosti od 7 do 15 godina), iako tada nije imala investicioni rejting.

Da sumiram, investicioni rejting, kako za države, tako i za nas same je dobra stvar. Dobro je ako nas percipiraju kao manje rizične, ali da se ne lažemo, to i nije neka „panaceja“ (Po grčkoj boginji lečenja Panacei, lek za sve koji bi omogućio beskonačan život.). Čak i kad uspemo povoljno da se zadužimo, presudno je kako ćemo i na šta trošiti novac, a tu bi i države i mi sami trebalo da budemo i pametni i racionalni.