Luksuz razduživanja

U tom trenutku je Rumunija, posle Albanije, druga najsiromašnija zemlja Evrope, osnovne namirnice poput mleka, hleba i brašna su racionisane, gorivo i struja su pod restrikcijama. Da li je to sve uticalo da Čaušesku krajem te iste godine ne bude više na vlasti, a ni među živima, ovde nije tema. Prioriteti, sa druge strane, bi uvek trebalo da budu tema.

            Pre nekoliko godina sam sreo bivšeg kolegu koji mi se pohvalio kako je ratu stambenog kredita skresao sa 80 na 40 eura. Bio je to deo godine kada se isplaćuju bonusi, neki drugi kvartal. Kolega je već duže vreme bio na istoj poziciji, u nekoj zoni komfora. Rizik da bi mogao da ostane bez posla nije delovao veliki, ali je i pokazivao znake zasićenosti tim poslom i želje za promenom. Uz ogradu da je pitanje koje sledi indiskretno, pitao sam ga da li ima neki fond za crne dane, tzv. štek. Oženjen, sa dvoje dece, mislim da je bio začuđen pitanjem, ne zbog indiskretnosti već zbog insinuacije da bi moglo biti bilo šta preče od razduživanja. Kredit je smatrao kao neki vid omče oko vrata koji se mora što pre skloniti. Logika da između rate od 80 i 40 eura i nema neke suštinske razlike, da bi zadržao fleksibilnost ako bi bonus jednostavno sklonio na stranu, da bi bio u situaciji da lakše promeni posao ako iskrsne bolja prilika, da je ako se desi nešto nepredviđeno irelevantno kolika je rata jer ne može da jede zidove, mu jednostavno nije delovala suvislo.

            Ukoliko ne spadate u one srećnike koji su do nekretnine u kojoj žive došli nasledstvom ili poklonom, najrealnije ćete do sopstvenog doma doći uz pomoć stambenog kredita. Pošto je reč o obezbeđenom kreditu, koji za banku nosi manji rizik, to je ujedno, verovatno i najpovoljniji kredit koji ćete ikada imati. Naravno da treba da se postarate da za isti dobijete najbolje moguće uslove u trenutku kada ga uzimate. Naravno i da ukoliko postoje uslovi da se inicijalno nepovoljniji stambeni kredit refinansira usled smanjenja kamatnih stopa, da i to treba iskoristiti. Da li i treba žuriti da se taj, verovatno najpovoljniji, kredit koji ćete ikada imati što pre zatvori – ne baš. Štaviše, samonametnuta presija da se što pre razdužite može imati neželjene posledice. Bilo u vidu (pre)velikog opterećenja kroz ratu jer ste se odlučili da kredit uzmete na što kraći rok da biste ga pre otplatili. Bilo u vidu smanjene fleksibilnosti jer ste se odlučili da date veće učešće od minimalno zahtevanog. Bilo u vidu nužde da se neke druge stvari poput kupovine auta, adaptacije/renoviranja/opremanja stana ili nekih drugih vanrednih troškova finansiraju po nepovoljnijim uslovima jer vam je rata za stan prevelika ili ste se istrošili za preveliko učešće. Znam da ako uzmete kredit na 30 godina, i stvarno ga otplaćujete 30 godina, ćete banci na kamatu platiti (barem) dupliranu vrednost onoga što ste pozajmili. Znam da to zvuči zastrašujuće, ali dozvolite da ponudim alternativno tumačenje.

            Postoji puno literature o tome koja je optimalna struktura odnosa duga i vlasništva kompanija. Iz koje god perspektive da posmatramo, retke su one kompanije koje bi odbile stabilno, relativno predvidivo, fleksibilno, dugoročno i povoljno finansiranje. Fokus bi im, naravno, bio da li taj pozajmljeni novac mogu na pravi način da uposle, kolika bi im bila mesečna obaveza i da li bi tu obavezu mogli da „podnesu“ iz redovnog poslovanja. Ako su odgovori na ova pitanja da, pričamo o odličnom scenariju za kompaniju.

            Zamislimo sad da ste uzeli kredit za stan sa minimalnim učešćem, na maksimalan period od 30 godina i da vam je time rata za stan koji ste izabrali najmanja moguća. Vratili ste roditeljima i prijateljima eventualne pozajmice, opremili stan i konačno „prodisali“. Polako se vraćate u poziciju da ponovo uštedite nešto, a i legao je bonus. Popunili ste „štek“ tako da ako ostanete bez posla možete da 6/12 meseci plaćate ratu i podmirujete ostale troškove života (Ovde mislim da je bitno napomenuti da ako biste ostali bez prihoda, a nemate fond koji podmiruje na nekoliko meseci troškove života, to da li je rata 500, 300 ili 100 eura i ne pravi neku razliku – u problemu ste kako god da okrenete). Sad već pored fonda za vanredne situacije imate i neki novac koji bi vam bez penala mogao smanjiti ratu za 30/50 eura. Da li sad uraditi prevremenu otplatu? Ili možda uložiti u nešto što donosi veći prihod od troška kamate. Ovde i možemo da prestanemo da zamišljamo – nadam se da je poenta jasna. Umesto fokusa na iznos, taj „imaginarni“ iznos, kamate koje bismo za 30 godina platili banci, fokus bi trebalo postaviti na konkretno mesečno opterećenje i fleksibilnost koju smo dobili (Ne postoji banka kojoj možete tražiti da vam vrati prevremeno otplaćeni iznos, jer ste se eto zabrojali i možda biste sad da ipak taj novac za nešto drugo iskoristite). A ako nam baš krene, zatvorićemo kredit - bez da gladujemo i oskudevamo samo da bismo ga zatvorili.