Kada smo spremni(ji) da rizikujemo?
“Većina vas će pasti, lišena poštovanja, osiromašena, ali zahvalni smo vam na rizicima koje preuzimate i žrtvama koje podnosite za dobrobit ekonomskog rasta planete i izvlačenja drugih iz siromaštva. Vi ste izvor naše antikrhkosti. Naša nacija vam zahvaljuje”- Nasim Taleb, tekst za Nacionalni dan preduzetnika
Možda ste čuli za anegdotalnu priču Mome Kapora o poštaru iz Bileće (U originalu priče je policajac, ali sam je ja čuo u ovakvom obliku. Ne znam da li je istinita, ali je svakako poučna). Negde na prelazu između XIX i XX veka, čovek dobije ponudu da bude poštar u Bileći. Iako to iz ove perspektive i ne deluje mnogo primamljivo, tada su možda samo pozicije poput učitelja ili popa bile primamljivije, drugačije od toga da zavisite od ćudi zemlje koju obrađujete. Ipak, postojao je “mali” problem. Čovek je bio nepismen i na kraju, uz sve dobre namere, na poziciju poštara zaposliše nekog drugog. Razočaran u život i “nepravdu”, čovek se spusti u Dubrovnik i ode brodom za Ameriku. Pošto je bio nesporno vredan, posle inicijalnih “kičma trans” poslova, nekako dođe do prvog kamiona i onda krene redom, kao u priči. Ispuni čovek američki san i postade bogati biznismen. Sada već u poznim godinama, dolazi novinarka da ga intervjuiše o njegovom uspehu i tokom razgovora iskrsava detalj da je on bio nepismen kada je došao u Ameriku. Novinarka u neverici upita: Pa šta biste bili tek da ste bili pismeni? Poštar u Bileći, odgovori junak naše priče.
Da li je put do uspeha nesuđenog poštara iz Bileće bio sudbinski predodređen? Ili pričamo o njemu baš zato što je uspeo da se ne udavi usput, da ne zakači neku bolest ili povredu, da dođe do tog prvog kamiona, da ga ne prevari poslovni partner… Hiljade ljudi je iz sličnih razloga krenulo tada iz Hercegovine sa sličnom nadom, ali njihove priče ne znamo. A verujem da bismo znali da je svaki, inicijalno nepismen, iseljenik iz Hercegovine, sada američki bogataš.
Priterani uza zid, bukvalno u borbi da preživimo, gde nam je teško da zamislimo da može gore (a nažalost gotovo uvek može gore), spremni smo na radikalnu promenu, na ogroman rizik. Štaviše, mislim da tada pre ne vidimo i ne razmišljamo o rizicima, nego što smo svesni koliki je rizik preuzet. A rizik nas može odvesti do dna Atlantskog okeana, tuberkuloze na Njujorškim dokovima, bankrota, bogatstva… I iz ove perspektive biti poštar u Bileći ne zvuči tako loše, zar ne?
To što želimo neki vid zone sigurnosti je više nego prirodno. Društvo u celini ima koristi od toga što su ljudi “spremni” na ogromne rizike. Zbog izuma drugih, i zbog grešaka koje su ti isti ili neki drugi pravili, mi sada uživamo mnoge pogodnosti koje nam ne bi bile dostupne da ti ogromni rizici nisu bili preuzeti. Sa stanovišta društva je odlično što važi princip: briga mene ko će da pobedi, na kraju ćemo svi imati korist. Koristi onih koji su greške pravili su manje, ako i postoje, a cena koju su platili ogromna kao što i vidimo iz citata na početku teksta.
Jasno je da ako imate utisak da nemate šta da izgubite, i ako ste uz to u potpunosti posvećeni, da šanse za uspeh rastu (veći rizik, veća i očekivana korist), ali takođe garancije za uspeh ne postoje a cena može biti propast. Da parafraziram Taleba - U strategiji koja može dovesti do propasti, dobit retko premašuje rizike od propasti. Ipak je meni draži Talebov citat “Moguće je voleti rizik, a ipak se kloniti propasti”.
Pod pretpostavkom da možemo izbeći da budemo priterani uza zid, gde se poput ranjene zveri borimo za goli opstanak, pa smo u toj borbi spremni na sve, i reaktivno preuzimamo ogromni rizik, fokus bi trebalo da bude na drugačijem rizikovanju. Nazovimo to proaktivno rizikovanje, rizikovanje iz povoljnije pozicije, gde ne mora baš sve da bude na kocki. Društvo možda ne interesuje ko će da pobedi, ali nas bi trebalo da interesuje da mi budemo među pobednicima.
Investiciona literatura će vam reći da smo spremniji da rizikujemo, ili bi trebalo da budemo spremniji, ako imamo pokrivene/ušteđene višemesečne troškove života, ako imamo životno osiguranje, ako smo mlađi, imućniji, avanturistički nastrojeniji, sa dugoročnijim ciljevima… ali kao što bi bilo dobro da izbegnemo da rizikujemo iz nužde (rizikujući propast), tako i moramo biti svesni da idealni uslovi za rizikovanje ne postoje. A bez rizika nema napretka.